Demencija postaje jedan gorući problem širom sveta u starijim godinama.
Demencija je stečeni sindrom koji na kraju oštećuje pamćenje, rasuđivanje, govor i druge saznajne funkcije.
Sindrom nije lako dijagnostikovati, posebno u početku.
Opšti problemi sa pamćenjem, nerazumevanje i neprimereno ponašanje karakteristični za rane i razvojne faze bolesti se često pripisuju nečemu očekivanom za starije godine, ili kao lična osobina ili se jednostavno ignorišu.
Alchajmerova bolest je najčešći razlog demencije.
U jednoj široj studiji pokazana je prisutnost demencije kod manje od 3% onih u starosnoj grupi od 65 do 69 godina, da bi u starosnoj grupi od 85 do 89 godina dostigla 30%.
Nažalost još uvek ne postoji efikasna terapija kod demencije. Članovi porodice u početku imaju ključnu ulogu u nezi dementne osobe, ali kompleksnost same bolesti, veličina porodice i kućni raspored otežavaju pomoć takvim osobama. Tako da se one moraju zbrinuti socijalnim i zdravstvenim programom u socijalnim ustanovama.
Psihički problemi (depresija, demencija) su često negirani od strane samih korisnika ili od strane familije ili se ne prepoznaju kao takvi. Takvi korisnici dolaze u našu ustanovu u pratnji svojih najbližih. U razgovoru sa rođacima, korisnika opisuju kao izmenjenu ličnost sa promenama raspoloženja koja zahteva nadzor. Takvi pacijenti se žale na polimorfne tegobe, sa sobom donose veliki broj specijalističkih izveštaja sa različitim dijagnozama. Ovakvi pacijenti imaju otpor poseti psihijatru, tako da se dijagnoza demencije odnosno psihoorganskog sindroma kasno postavlja.
Simptomi demencije
Simptomi demencije su zaboravnost, dezorjentisanost u svim pravcima, teškoće u govoru, promene raspoloženja i ponašanja. Često se javljaju napadi agresivnosti, nesanica, uzbuđenost, paranoidnost, halucinacije.
Osnovni cilj radne terapije kod demencije je da se održi aktuelni nivo njihovog mentalnog funkcionisanja i eventualno u zavisnosti od stanja korisnika da se osposobe za samostalno obavljanje nekih aktivnosti samozbrinjavanja.
U radu sa dementnim korisnicima postavljaju se sledeći ciljevi:
- Delovati na buđenje, usmeravanje i zadržavanje pažnje, poboljšanje raspoloženja
- Delovati na voljne aktivnosti (negovanjem istrajnosti u radu i radnih navika)
- Delovati na psihosocijalne i psihomotorne aktivnosti
- Pomoći pacijentu u oslobađanju, kočenju i kontroli neprikladnih impulsa ili stanja.
Radna terapija omogućava i ohrabruje pojedince da razviju, ponovo steknu i održe veštine potrebne za učešće u svim aspektima života.
Insistira se na motivaciji i animaciji, budi se kreativnost koju su nekad posedovali. Takođe se podstiču da usklađuju boje, slikaju. Oni polako usvajaju određene oblike ponašanja i sami traže neku od aktivnosti na koju su navikli.
Takođe se primenjuje integracija i inkluzija što podrazumeva izdvajanje iz društva dementnih i uklapanje sa ostalim korisnicima. Kada se uzme u obzir progresivan tok demencija očekivano je dalje smanjenje kognitivne efikasnosti.
Kako rezultati pokazuju, rad u okviru radne terapije je omogućio da se tokom izvesnog vremena održi aktuelni nivo kognitivnog funkcionisanja i samim tim obezbedi kvalitetniji život korisnika sa demencijom.
