Tokom proteklih godina druženja i rada sa korisnicima doma Lug susretali smo se raznim životnim pričama i anegdotama, i žao nam je što ih nismo sačuvali. Da bi ih otrgli od zaborava, rešili smo da napravimo literarnu sekciju i da neke životne priče korisnika podelimo sa posetiocima doma Lug, naravno uz saglasnost autora istih. Nadamo se da će te uživati u njima.

DEŠAVANJA PRED KRAJ RATA 1944 GODINE

Tokom teškog savezničkog bombardovanja Beograda 1944 godine, majka i otac su nas decu prebacili u Paraćin kod tetke. Na žalost, juna 1944 moja majka pogine u Jagodini od savezničkog mitraljiranja voza, a ja se zadesim u Paraćinu i tu sačekam oslobođenje. Tu sam se družio sa kafedžijinim sinom koji je bio moj vršnjak, a kafedžija nije bio mačji kašalj, on je bio vlasnik kafane i predsednik opštine. Sa njegovim sinom sam igrao bilijar i čekali oslobođenje. Ulaze Rusi, nas dvojica na spratu. Ulazi kapetan i kafedžija mu se zahvaljuje na oslobođenju i završava sa: Živeo kralj, živeo Staljin! A Rus mu na to dodaje: pa da ne zaboravimo i Tita. Kafedžijin sin i ja smo u čast oslobođenja uzeli flašu rakije i počeli da je pijuckamo. Koliko smo popili ničega se ne sećam, i samo se sutra ujutro probudim u krevetu i pitam se kada sam stigao tu, majku mu Božiju? Setim se, jao oslobođenje je i skočim iz kreveta, pa kako sam pao, najedanput nemam snage ni prstom da maknem. Ulazi moja tetka i pita jesam li se probudio. Pitam je šta je bilo sa mnom, a ona mi kaže ne pitaj me, sinoć Rusi ušli, ovde kod kuće tvoje sestre i ja sedimo i čekamo, pojavljuju se dvojica Rusa, koji možda će i da prespavaju kod nas i mi im pričamo tu je naš Saša, sada će i on da dođe. Kuća je imala malo dvorište i odjednom čujemo kapiju kako se otvara i mi kažemo im evo ga. Kad sa kapije neki pravi urlik, mi svi istrčimo napolje a tebe dovode dvojice jer ne možeš da stojiš na nogama koliko si pijan. Ajd što si pijan, nego urlaš: U pičku materinu Staljin, u pičku materinu Tito! Pa smo te uneli unutra, kad si klonuo i tek sada si se probudio. Rusi su bili tu, uneli me u kuću mrtvog pijanog i tako sam dočekao oslobođenje Paraćina. Tu je ostala prva ruska ekipa, kao posada Paraćina, a ispalo je da sam ja još za vreme okupacije organizovao jednu grupu od 5 momaka sa gitarama kao mali orkestar. Kako je došlo oslobođenje, odmah prvo veče u Domu omladine proslava se organizovala i bez našeg orkestra ništa ne bi bilo. Došli i partizani da čuju, tako da mi drugo veče prilazi komandant bataljona i kaže vas petorica ste taman ste zreli za mobilizaciju, hoćete li svi da dođete kod mene u jedinicu da ostanete kao kulturna grupa, mi više ne idemo na Sremski front, mi smo pozadina. Mi to prihvatimo u tako postanemo članovi 15. srpske brigade. Jedan od nas petorice neki Žikica Svilajančanin, sa čizmama na nogama jer je njegov otac u Svilajncu pravio burad. I tako smo zajedno ušli u15. srpsku brigadu. A komandant brigade je bio momak koji je kod Žikicinog oca bio prvi radnik. I on je odmah poklopio Žikicu, pa i mene. Mene postave da budem ćata prvo u četi, pa me onda preuzmu da budem ćata bataljonski. Bio sam zaštićen, spavao sam uvek sa komandantom i komesarom bataljona. Tu sam proveo 6 meseci. Mi nismo išli na Sremski front. Sećam se da se u jednom momentu mi zadesimo u Lajkovcu i čekamo voz sa ranjenicima iz Beograda. Stiže voz, i iz njega izađoše 50-60 ranjenika. Jedan od njih poče da jauče i padne. I najedanput kao pokošeni ovi oko njega počeše da se deru i oni padoše. I tu mi neki rekoše, svi su oni sa Sremskog fronta i čim neko padne odmah se i svi drugi uhvate toga i padaju kao snoplje. I često kad ne mogu noću da zaspim, razmišljam o tim ratnim situacijama i što je interesantno ja ništa od tih situacija ne pamtim po zlu. Sve sam prošao glatko. Obilazili smo sela i držali govore, i dođemo u selo Donja Mutnica i predstavimo se kao oslobodioci, ali su u to vreme još četnici tutnjali okolo. Mi u kafani, naš komandant,komesar i par vojnika, ali niko od seljana. Moj komesar zovne kmeta i kaže slušaj ti: za 15 minuta da napuniš ovu salu ili ću sve da vas odvedem. Čovek izađe i zaista posle 15 minuta napuni salu i mi njima održimo priredbu (neizmenično govori i pesmice). Domaćin nas posluži sa flašom vina, bilo lepo sladunjavo vino. Komesar mi kaže zamoli domaćina za još jednu flašu, ja ga zamolim i on donese. Tako uradimo i za treću flašu vina. U septembru je izašla naredba NOV da đaci i studenti ako hoće moraju biti demobilisani. I ja se demobilišem i prebace me u Valjevsku miliciju. Tu sam dobio zadatak da budem referent za kulturu i sport. Nije mi bilo loše, imao sam privatan stan. Sve živo sam radio, ja svirao, organizovao orkestar. Igrali smo kratke komedije za narod. Sa mnom je bio izvesni Mića Petrović, čiji je otac bio neki pukovnik u Topoli, onaj dežurni čuvar princa Đorđa Karađorđevića. Jednom me je Mića odveo u Topolu kod njegove majke, koja nas je obilato hranila. Pretpostavljeni su bili protiv moje demobilizacije rečima ima vremena za tvoje studije, pretili mi oduzimanjem čina poručnika. Međutim, ja ipak u decembru 1944 odem pravo na fakultet i upišem mašinsku tehniku jer je familija reka da su eksplozivni motori budućnost. I ja tako sav srećan upišem mašinsku tehniku, da bih se posle pet godina sav srećan ispisao. Posle rata sam imao reumatske bolove u stopalima, zbog nošenja opanaka i slabe odeće u ritama. Međutim, preko sindikalne linije dobijem 1948 da odem na more. Vozom smo stigli do Opatije. Neko je u vozu viknuo „Eno more!“ Tog momenta taj bol koji me u obe noge godinama mučio ode zauvek. Prosto nisam verovao. Kad smo došli, odmah sam otišao u more.

S. Živković

KNEŽEVO – ŽIVOT IMA DVE STRANE
Rođen sam u Beogradu 1923. godine, ali sam odrastao u Kneževu, na kraljevom imanju Belju. To je ranije pripadalo mađarskom grofu Esterhaziju, koji je preko Haškog suda zahtevao da mu se vrati svojina, ali je odluka odlagana posto je Belje proglašeno za imanje kralja Aleksandra. Moj otac i oko tridesetak službenika radili su u tzv. Direkciji, velikoj upravnoj zgradi nekadašnjeg grofovskog poseda, sa raskošnim parkom pozadi. Za porodice kraljevih službenika to je bila neka vrsta zemaljskog raja: muževi su odlazili na posao, a njihove gospođe bile su vrlo komotne, igrale su uz gramofone i imale na raspolaganju – leti fijakere za šetnju po okolini ili odlazak na plažu na Dunav, zimi saonice da u obližnjem selu kupuju bunde i šubare. Otac je jednom u dve nedelje odlazio u Osijek da pokupuje potrepštine i poklone. Tako je moj prvi poklon za peti rođendan bila jedna mala violina – otac je želeo da budem violonista, pa sam pod njegovom rukom morao da vežbam. Imao sam razne drugove u osnovnoj školi, pored Srba tu su bili lokalni Mađari i poneki Nemac. Moj najbolji drug bio je Rudi Hofman, Mađar, trčali smo zajedno i šutirali loptu. Za nas decu bio je to život kao iz bajke.
Po završetku osnovne škole otac, zbog violine, nije dozvolio da idem u gimnaziju u Osijek. Umesto toga on me je pripremao da prvi razred polažem privatno. Tako smo jedne večeri 9. oktobra 1934. godine nas dvojica, dok je majka sa dvoje dece več bila u krevetu, sedeli i radili francuski jezik. Iznenada, na uaznim vratima začula se jaka lupnjava. Otac je odmah skočio i otišao da otvori vrata. Čuo sam žučne muške glasove, ali otac je samo protrčao pored mene. Otrčao je do vrata spavaće sobe i samo dreknuo: ubili su ktalja i kraljicu!! Iz sobe je odgovorio vrisak moje majke: jao, sirota dečica! Otac se odmah spakovao bez reči, otišao negde i više ga nije bilo. Ja sam legao i zaspao. Ujutro se probudim, oca još nema, majka ništa ne priča, a mene kopka da se tu nešto čudno dešava. Kako da doznam šta? Setio sam se da je jedino mesto gde bi moglo nešto da se sazna – mala železnička stanica. Tu je prolazila uska pruga, gde je voz polazio iz Belog Manastira, prolazio kroz Kneževo kao poslednju stanicu i posle 7 kilometara ulazila u Mađarsku. Prišunjao sam se do male zgrade železnicke stanice i zaprepašćeno ugledao neverovatan prizor: žandari kundacima udaraju ljude i žene i razdvajaju parove! Brzo sam shvatio šta se dešava – ako je srpsko mađarski par, Srbi ostaju, a Mađari moraju u voz za Mađarsku. Posebno me je pogodila jedna stravična scena – na jednom prozoru baš moj drug Rudi Hofman! Nagnut nad prozorom voza, sav izbezumljen od plača zove tatu I mamu! Stajao sam opčinjen oko pola sata dok voz nije otisao za Mađarsku.Vratio sam se kući i nikome nisam smeo da kažem šta sam video. Znamo sudbinu dalje, otac je morao sa puškom i drugim muškima na granicu, jer je sa druge strane bila Jankapusta, gde su se skrivali Perčec i Pavelić i postojala je bojazan da ne iskoriste gužvu i upadnu u Jugoslaviju. To se nije desilo; otac se posle dva dana vratio kući, a posle 7-10 dana i svi oni koji su bili proterani u Mađarsku. Ali bio je to za mene težak šok i bolno otkriće: život ima dve strane- lepu i ružnu.
Beograd, januar 2018.
S. Živković

ŽIVOTNA PRELOMNA ODLUKA
Oktobra 1945. godine demobilisan sam i tako reći sa voza sam otišao da se upišem na Tehnički fakultet. Posle 4 godine okupacije i rata, jedva sam dočekao da postanem student, a po savetu familije – da su eksplozivni motori budućnost – izabrao sam mašinsku tehniku. Iznenada 1946, zateknem oca kako plače na terasi. Kao predratni kraljev službenik izbčen je iz službe sa minimalnom penzijom u četrdesetosmoj godini života. Udovac, plakao je što sa penzijom ne može da ishrani svoje troje dece. Potresen prizorom, istog trenutka sam pomislio: čekaj, ovde ja moram da se umešam. Sutradan se spustim na gradilište kod Železničke stanice, gde se rušila zgrada u srpskom stilu i počela da se gradi buduća pošta 2. Dođem kod inžinjera koji je bio rukovodilac i predstavim se kao student tehnike koji mora da nađe posao. On me primi za magacionera, pa sam u sledeće 2-3 godine brzo napredovao – od evidentičara, preko građevinskog tehničara, do zamenika rukovodioca gradilišta. Onda me povuče direkcija i sa mojih 26 godina postavi za šefa planske službe u građevinskom preduzeću “Sava”. Imao sam odličnu platu, pa sam klupio nameštaj i klavir, izvodio svoje prijatelje studente na večere i provode. I sve je to naizgled bilo lepo.
Međutim, 1946. godine počeo sam aktivno da mačujem, čak sam iste godine osnovao mačevalački klub Crvena zvezda. Kao uspešan takmičar i državni reprezentativac, prvi put sam izašao u inostranstvo 1950. I to pravo u Pariz! Kad sam stigao u taj grad snova, prvi slobodan trenutak koji sam imao iskoristio sam da odem u Luvr. Kad sam ušao u taj Luvr, bio sam opčinjen neizrecivim umetničkim bogatstvom, naročito slikama. I uzbuđeno shvatio da je to jedino čime želim da se bavim u životu. Odmah po povratku u Beograd, dao sam ostavku na posao, ispisao se sa tehnike i ignorisao žučne kritike familije: jesi li ti normalan, imao si obezbeđenu karijeru! Sve sam odbio i sa osam godina mlađim bratom upisao istoriju umetnosti na Filozofskom fakultetu. To je bio dragocen preloman trenutak, kad mi je sport pomogao da
izađem iz zemlje i sudbinski shvatim šta ja to u životu želim.
LUG, januar 2018.
Istoričar umetnosti
dr Stanislav Živković
red. prof. Univerziteta umetnosti u Beogradu

ISPIT IZ MUZEOLOGIJE NA KATEDRI ISTORIJE UMETNOSTI
Tokom 1953-54. godine izlazio sam na nekoliko međunarodnih takmičenja u mačevanju. Nažalost, to se često poklapalo sa ispitnim rokovima na fakultetu, pa sam morao da biram. Redovno sam se opredeljivao za učešće u reprezentaciji, jer je to značilo zaradu od 100 dolara, a to nisam mogao da propuštam. Inače bio sam već ozbiljan student istorije umetnosti, sa dosta desetki, ali sam neke rokove morao da preskačem.Te 1954. godine, međutim, izasao sam odlično pripremljen na ispit iz muzeologije. Stariji profesor Đorđe Mano Zisi iznenadi me pitanjem: jeste li vi možda videli neki veći muzej? Ja kažem jesam. Koji muzej? Ja kažem, recimo Luvr. Videli ste LUVR? Jesam. Šta stoji u sambr kare? Ja rekoh Mona Liza, Ticijanov čovek sa plavim očima i, sad sam zaboravio, još dva portreta. Šta je pozadina? Ja rekoh plavi somot. Posle kratke stanke, jeste li videli još neki muzej? Ja rekoh jesam. Koji? Pa recimo Vatikanski muzej. Da li ste videli još neki muzej? U trom trenutku sam se kolebao da li da nastavim, shvatajući da ovaj dijalog treba prekinuti i preći na ispitnu materiju. Ali, tu su sedeli kolege i koleginice, koji su znali moju situaciju, i radoznalo pratili zbunjenost profesora. Dakle, nastavio sam: pa video sam Rijks muzeum u Amsterdamu, Palaco Piti u Firenci, Topkapi muzej u Istanbulu, Kunsthistorisches muzej u Beču,Vavel u Krakovu i jos sam neke ređao. Sav crven u licu profesor me zaustavi i kaže: hvala, gotov je ispit! Iznenađen, ja ostavim indeks i vratim se na mesto da sačekam da ostali studenti završe. Na kraju ispita profesor podeli indekse i krene da izađe, a studenti za njim. Ja sam malo zaostao, ljut zbog ocene koju mi je dao. Ali u tom se jedna koleginica umeša i upita profesora: profesore, zašto ste Staši dali samo osmicu, on je odličan sudent? Profesor se poluokrenut zaustavio na izlazu i uperi prst na mene: zato što on laže! To nije moguće da je on to sve video! Okrenuo se i otišao.
Posle 18 godina u mom kabinetu u SANU sedi kod mene profesor Mano Zisi. Pijemo kafu i ja ga pitam: profesore, da li se Vi secate onog čudnog ispita? On se setio: a jeste, ono je stvarno bilo vrlo čudno i za mene neverovatno. Kažem mu: vidite, dragi profesore,ja sam sve vreme očekivao vaše pitanje kako ste vi sve to mogli da vidite, ali Vi to pitanje niste rekli. Da ste me to pitali ja bih vam odgovorio: ja sam državni reprezentativac u mačevanju i 3-4 puta godišnje putujem u inostranstvo na međunarodna takmičenja. A gde god krenem, bedeker u džep i pravo u lokalni muzej. Moji mačevaoci su me uvek pitali: Staša, u koji nas muzej sad vodiš?
Beograd, januar 2018.
Istoricar umetnosti
dr Stanislav Živković
red.prof. Univerziteta umetnosti u Beogradu

UPRAVNIK GALERIJE SRPSKE AKADEMIJE NAUKA I UMETNOSTI
Doktorsku disertaciju sa tezom „Kosta Miličević prvi srpski impresionista“ odbranio sam 1967. godine.Moja odbrana je imala lep ođek, čak toliki da me moj šef Katedre profesor Svetozar Radojčić pozvao na razgovor: “Hajde, Staša, dođite da nam pomognete da osnujemo Institut za Istoriju umetnosti!“ To je bila sjajna ponuda i šansa za mene da uplivam u nauku.Ali, 2-3 meseca pre tog poziva, neki slikari i akademici, kao Gvozdenoviž i Tabaković, dolazili su kod mene u Kulturni centar na izložbe i pričali kako Akademija hoće da otvori svoju galeriju.Oni su me pozivali : „Staša, dođite kod nas da osnujemo galeriju“ .Nema sumnje, oba poziva su bila izvanredna, pa sam bio u velikoj dilemi – šta da radim? Kad sam pitao suprugu ona je odgovorila da moram sam da odlučim. Koga još da konsultujem? Setio sam se svog nekadašnjeg profesora dr Pavla Vasića, sa kojim sam i posle studija ostao u vrlo prisnom odnosu. Čovek velikog iskustva odgovorio mi je: “Staša, ja ću vrlo praktično da vam odgovorim – pitajte i jedne i druge koliki im je budžet za iducu godinu“. Poslušao sam ga. Prvo pitanje je bilo profesoru Radojčiću kolike su plate na Katedri istorije umetnosti? Odovorio je : milion i po dinara. Zvučalo je solidno. Međutim, posle nekoliko dana pozove me sekretar Akademije, koji se takođe zalagao da
dođem i da se dogovorimo oko ugovora. Sa iskustvom iz Kulturnog centra Beograda, gde sam tokom godine imao desetak manjih izložbi, predložio sam program od 5 većih izložbi godišnje, s tim da stoje po dva meseca. Na moje pitanje, koliko je u budžetu predviđeno za takav rad Galerije, sekretar me upita: „Pa koliko je to potrebno?“ Ja sam imao neki proračun od oko 30 miliona dinara, ali pošto me je on dosta bahato pitao, ja odgovorim:“Pedeset miliona!“ On odmahne rukom: “Šta je to za Akademiju! “I ja se rešim za Akademiju i prihvatim mesto Upravnika Akademijine buduće Galerije. Tako je 1969.godine započeo niz velikih izložbi, koje su od samog početka privukle pažnju struke, ali i široke javnosti .Bilo da su u pitanju pojedinačne izložbe živih akademika, kao Borivoja Stevanovića, Petra Lubarde, Marka Čelebonovića ili Stojana Ćelića, ili tematske studije kao Srpsko slikarstvo XIX veka, Umetnička škola u Beogradu 1919-1939, Srpski impresionisti – poseta je za ono vreme bila fantastična.Tako je, recimo, izložba Stojana Aralice imala 100.000, Miće Popovica 400.000, a izložba koja je na beogradskom sajmu predstavila sve akademike XIX i XX veka čak 700.000 posetilaca! To su bile cifre sa kojima se nisu mogle porediti 2-300 godišnje posete bilo koje galerije, pa čak ni muzeja. Akademija je postala kultno mesto, a ja javna ličnost. Posle 20 godina rada u Akademiji 26. decembra 1988. godine otišao sam u penziju.
Beograd, januar 2018.
dr Stanislav Živković

Put za Skandinaviju

1979. godine odlučili smo da idemo na sever. Cilj nam je bio Galdhopigen, 2468 m. nadmorske visine i Nordkap kao najsevernije tačke Evrope.
Krenuli smo našim autobusom direktno za Gdanjsk, Poljska. Tu smo se ukrcali na feribot Rogulin i plovili 2 dana i 1 noć. Iskrcali smo se u Helsinki, to je već Finska. Tu se nismo puno zadržavali, jer nam je cilj bio sever. Danju smo se vozili, a pred veče tražili najbliži kamp. Kroz Finsku i Norvešku sve je ravno. Drumovi prazni. Kuće jako udaljene jedna od druge, a između je šuma. Kraj puta neobično pločasto crno kamenje koje svetluca kao da je kvarcno. Između Finske i Norveške postoji granični prelaz. Velika prostorija, sva u staklu, unutra carinici. Mi stadosmo po propisu. Oni samo mahnuše rukom “produži dalje”. Na daljem putu po Norveškoj, kod mesta Botn, ugledasmo, na desnoj strani, skretanje za neko groblje. Poželeli smo da malo skrenemo i dobro da jesmo. Jedna velika površina uredno ošišane trave. U centru je spomenik podignut jugoslovenskim internicima koji su stradali u Drugom Sv. Ratu.

Po travnjaku mnogo manjih ploča od belog kamena sa imenom, prezimenom, godinom rođenja i smrti. Svi smo se raštrkali u razgledanju dok se u jednom momentu nije začuo lelek i jaukanje. Svi smo prišli toj našoj članici i jedva nam je objasnila da je to obeležje njenog bratanca za koga su znali da je bio u Norveškom logoru, ali nikad nisu dobili informaciju kako je i gde završio. Njena rodbina je iz Gornjeg Milanovca. Po povratku, kad se to pročulo, mnogi su bili zainteresovani jer je iz tog kraja mnogo njih izgubilo svoje bližnje baš tamo. Organizovali su se, uzeli autobus i otišli da traže svoje nestale. Obratili su se vlastima da im pomognu. Tako se formiralo društvo jugoslovensko- norveškog prijateljstva. Kada su oni dolazili u posetu u Jugoslaviju, doneli su na poklon jednu montažnu drvenu kuću kao vikinški brod. Postavljena je u Gornjem Milanovcu i koristi se kao restoran.
Da se vratimo našem putovanju. Kroz Norvešku smo se pomalo zadržavali, u ponekom mestu, jer je još mnogo kilometara pred nama. Uz put smo sretali čitavo krdo irvasa. Oni šetkaju kao kod nas ovce po drumu. To su domaće životinje. I tako putujemo po Norveškoj i predeo nije više tako ravan. Počinju da se naziru mala brdašca i polako dobijamo na visini.
Bez velikog zadržavanja grabimo kilometre i 29.7. stižemo na Nordkap. Tu postoji jedan obelisk na kome piše da je to najsevernija tačka Evrope. Tu smo razvili zastavu i slikali se.

Još malo dalje i još malo više i dolazimo do Narvika. Ovde je dosta živo, ima dosta sveta napolju, prodaju krzna irvasa i druge suvenire. Prvo smo ugledali na jednom stubu malu mapu na kojoj, na 5 jezika, piše da ovde prolazi severni polarni krug ( polutar). Tu smo se zadržali malo duže. Još jedan metalni stub privlači pažnju. Na njemu su, u vidu strelica, napisani svi glavni gradovi Evrope i udaljenost. Beograd- 4538 km.

Blizu smo cilja i nastavljamo još jedan deo puta autobusom. Dolazimo do jedne kuće. Zovu je kuća oproštaja. Tu ostavljamo sve stvari, dokumenta, novac. Odatle počinje Severno ledeno more i ko se ne vrati, ništa mu i ne treba. Vreme je bilo hladno, vetra je duvao veoma jako, ali mi smo bili dobro opremljeni i u pokretu, pa nije smetalo. Hodali smo blizu velikih pukotina, jer kažu da led nikad ne puca blizu već postojećih pukotina. Ne znam koliko je dugo trajalo, jer doživljaj briše vreme i dužinu puta. Došli smo do kote koja obeležava najviši vrh planine Galdhpigen, visina je 2468 m. Tu smo predahnuli, slikali se i polako krenuli ka jednoj kućici koju smo ugledali još pre. To je veoma mala prostorija na vrhu lednika. Služi da se ugrejemo, dobili smo po šolju tople supe i onda je došao vodič i povezao nas konopcima oko struka, na oko 1 metar razdaljine. Tako smo se vratili do pomenute kuće, po stvari koje smo ostavili.

To je zvanično kraj puta. Došlo je vreme za povratak preko Danske, zapadne Nemačke, istočne Nemačke, Čehoslovačke. Tu smo se malo duže zadržali. Popeli smo se na Lomnički štit, 2632 m. nadmorske visine. Pamtim da je penjanje dalje bilo veoma teško, jer su stene vrlo glatke, pa ne postoji ništa gde bi se čovek uhvatio. Nakon toga, preko Mađarske, stigli smo u Beograd u predviđeni dan i čas

Planinski dom na Rajcu

Ovo je planinski dom na Rajcu „POBEDA”. Bila sam član planinarskog društva Pobeda- Beograd od davne 1968. g. preko 30 godina. Osim ovog doma društvo ima još jednu prihvatnu kuću na 90 minuta hoda udaljenu od doma. To je inače lepa šetnja jer je Rajac pun raznog poljskog cveća i to je dvostruko uživanje. Ta kuća je zatvorena, a ko hoće da boravi može da uzme ključ iz doma i koristi istu. U prizemlju je šporet i sto, stolice i sitno posuđe ako neko želi da nešto priprema za hranu. Gore postoje dve sobe sa po 6 ležaja, pa ako neka grupa želi može da boravi više dana. Tu postoji jedan izvor vrlo hladne vode za piće i to celo mesto zovemo Dobra Voda.

Svaki vikend ili državni praznik korišćen je za osvajanje nekih vrhova. Posle kosidbe na Rajcu prvi vikend je rezervisan za dolazak na VELIKI PUT. 30 članova, na 30 dana van zemlje sa kompletnom opremom, našim autobusom, nosi se hrana, kuhinja, šatori, svako svoj ležaj, dušek na duvanje, vreće za spavanje, ranac sa gojzericama i ostala presvlaka.
Anegdota sa jednog putovanja:
Tada smo na carini prvi put imali problem. Mi smo prošli carinsku kontrolu, izašli i popeli se na jedan most, a dole je ostao autobus, vozač, predsednik društva, vođa puta i prevodilac. Boksovi su bili otvoreni i dugo se pregovaralo. Kad smo shvatili da to već predugo traje, jedan drug je otišao da vidi o čemu se radi. Carinik je rekao da ne možemo da prenesemo toliku hranu. Postoje propisi koliko kilograma po članu. Nastala je velika dilema čega da se odreknemo. Sve nam treba! Jedan boks je bio zanimljiv. Tu je bilo svega: keksi, čokolade, sokovi, bombone, piće i slično. To su nam doneli planinari koji su došli da nas isprate i to se tokom vožnje služi u autobusu i kaže od koga je. U jednom momentu vozač je uzeo flašu rakije, čuvena šljivovica „ manastirka“ i dade je cariniku. Kad su mu objasnili da je to naša čuvena rakija, ozario se. Vozač mu ponudi još jednu pljosku. On srećno reče: „Zatvorite boksove i srećan put! “

Putovanje na jug

Dođe leto 1974. i ponovo planinarsko društvo „ Pobeda“ pravi plan za put u inostranstvo. Odlučili smo se za Grčku. Odabrana je grupa od 30 članova sa kompletnom opremom i podeljena zaduženja, nabavljena literatura. Kao i obično posle kosidbe na Rajcu, prvi vikend krećemo. Ovog puta pravac Skoplje.
Kad smo stigli sačekala nas je vest da je zbog nereda na Kipru zatvorena granica. Šta sad? Napred ne možemo, nazad nećemo. Pala je odluka da idemo na Siciliju. Jeste da nema planina za penjanje, ali da vidimo nešto novo. U turističkoj agenciji dobili smo nešto malo publikacije o Siciliji i krenusmo za Bar. Tu smo tri dana čekali jer trajekt za Bari ne ide svaki dan. Postavili smo šatore i kupali se. Kad smo se prebacili u Bari, prvo smo našli lepo mesto za kamp i par dana uživali u kupanju. Bilo je jako toplo, a trava izgorela od sunca kao da je kraj leta. Nastavljamo dalje. U Kataniji vidimo, uz more, stene crne kao ugalj kako ih je ko zna kad zasipala lava vulkana. Gazimo po ugašenom vulkanu Vezuv koji već dugo ne živi. Samo je ostala šljaka, kamenčići i prašina. Idemo dalje i kamp smeštamo u podnožiju živog vulkana Etna.

Tu su nam rekli da je pre 2 dana vulkan počeo da ispušta dim, ali se još može ići gore. Jednim delom uspinjačom, a onda peške. Zemlja odozdo peče, ali mi smo u gojzericama i ne osećamo, ali ostali turisti skakuću i beže. Mi smo se obukli u jakne, stavili kapuljače i naočare i mogli smo sasvim da se približimo grotlu. Dim koji je izlazio prosipao je po nama sitan topao prah, tačnije pepeo. To nije baš neka lepota, ali je atrakcija. Kada sam se vratila u Beograd videla sam na televiziji da Etna uveliko izbacuje lavu.
Dalji idemo za Agriđento. Tu postoji ogroman hram, veći od Akropolja u Grčkoj. Sačinjen je od stubova, na ledini, nema naselja. To nije bogomolja, nema fresaka, samo stubovi. Tu vojnici polažu zakletvu kada pođu u rat.

Putujemo dalje i prolazimo kroz dosta mesta bez većeg zadržavanja. Obilazimo Pompeju, ostatke grada koji je uništila lava i ostao je samo poneki zid, poneka osoba i životinja koji se nisu na vreme sklonili. Verovatno je većina na vreme sklonjena.

Sada već dolazimo u Rim, večiti grad. Većina zna da je pun fontana. Prelep grad koji ispunjavaju spomenici, fontane, crkve. Koliko god da se ostane, nije dovoljno da se sve vidi. Samo za Sikstinsku kapelu nije dovoljan jedan ceo dan.
Ipak smo se dokopali planine u Dolomitima, vrh Tofana di Roze.
Kako smo nespremni otišli na to putovanje, lepo smo ispunili vreme i videli nešto drugačije.

BEČ

Jedan kratak prvomajski praznik odlučili smo da provedemo u Beču. Krenuli smo udobnim autobusom po danu, a monotoniju na putu su razbijale vetrenjače koje su bile često kraj puta.

Kada smo stigli u Beč rečeno nam je da nismo dobili hotel u centru grada, već malo dalje, tačnije u Badenu, da će nas autobus voziti svaki dan u grad. Pa dobro, hotel je lep, komforan, a u bašti hotela ogromno drvo magnolije u punom cvetu. Nikada nisam videla tako veliko drvo magnolije!

Naše razgledanje Beča bilo je bez vodiča, pa kud koji. Prvo što je markantno poznati je Prater koji možete ceo dan da gledate kako se vrti.

U daljoj šetnji privlače pažnju jedna kuća na točkovima obojena jarko crvene boje. Sa jedne strane otvorena i tu se prodaju svi mogući slatkiši. Najlepše su šećerne jabuke jako crvene boje.
Jedan dan smo proveli u Grincigu. To je jedno malo mesto kao periferija Beča, a zanimljivo je jer je svaka kuća pretvorena u kafanu. Služe isključivo hranu koju sami proizvode.

Uspeli smo da posetimo sva tri dvorca.
Ovo je izlet od 4 dana pa je i priča kratka, ali se pamti.

Dolazak u dom

Posle prvih, veoma brojnih, prijatnih utisaka, red je došao na na razgledanje unutrašnjosti zgrade. Ono što smo videli ličilo je na jednu mini skockanu bolnicu koja to ustvari i jeste. Dosta svetla, široki hodnici, veliki holovi sa pogledom na brežuljkaste pejzaže Kosmaja, Bukulje i Rudnika, mogu biti izvanredni uslovi za žitelje trećeg doba i lečenje njihovih psiho-fizičkih bolesti.
Na kraju naše posete domu LUG valjalo se odlučiti. Odluka je bila kratka. “ Čvor je presečen” , što bi kazao Aleksandar Makedonski. Ostajem ovde, za sada, da nastavim život.
Adaptacija na uslove života u domu tekla je bezbolno, kako na emotivnom tako i na fizičkom planu. Organizacija rada u domu je izvanredna. Saradnja između lekara, sestara i ostalog osoblja, u funkcionalnom smislu, su deo tehnologije rada u medicini. Sve savršeno funkcioniše, pa se na momente čini kao da to usmerava neka nevidljiva ruka.
Odnos prema bolesnicima je topao i ljudski. Pažnje ima na svakom koraku. U lečenju je sve usmereno da se stara osoba osposobi da se pokreće bez tuđe pomoći i ostane fizički samostalna.
U Domu je veliki broj teških bolesnika, nepokretnih i bolesnika u kolicima. Kod mnogih vidite prazne poglede i jačanje straha od narednih dana. No, i pored toga, može se primetiti da su Bog i sudbina odredili da je trenutno rešenje, boravak u Domu, za njih najbolje rešenje. Ukupan kadar u domu je vrlo mlad. Za svaku je pohvalu njihovo domaće vaspitanje i divan odnos prema bolesnicima. Ono potiče iz ruralnog dela ovog kraja. Moralna vertikala koja se u toj sredini uspostavlja, karakterišu najplemenitije osobine srpskog naroda- ljubav, vera, saosećajnost i pomoć u nevolji.
Nove tekovine nauke omogućavaju da se ljudski život produži, čovek podmladi, a starost i bolest pobedi. U tom pogledu, osavremenjivanje mreže socijalno-medicinskih ustanova ima veliki značaj. Dom za stare u Kovačevcu više od jedne decenije, na razne načine, daje svoj doprinos vraćanju bolesnih u svoje živote.
Milun Ognjanović

U okviru literarne sekcije predstavljamo vam tekst u kome naša korisnica evocira uspomene na krstarenje Volgom i Donom. Tekst je potkrepljen i slikama koje nam je velikodušno ustupila.

USPOMENE SA KRSTARENjA VOLGOM I DONOM

Pored mnogih putovanja po celoj Evropi odlučila sam da osvežim sećanja na jednu plovidbu po Volgi i Donu. Sa jednom grupom provela sam 7 dana na Jalti. Tu smo proveli dane u odmaranju, šetnji i bez obaveza. Lepo mesto i okolina. Nakon 7 dana prevezli su nas u Rostov gde je bilo ukrcavanje četiri grupe. Prva grupa direktno iz Beograda, druga klasična tura Kijev, Moskva, Lenjingrad, treća grupa Kavkaz i mi četvrta grupa sa Jalte. Lep brod sa imenom Černiševski.
Plovili smo uvek noću, a preko dana razgledali gradove, crkve, muzeje i spomenike.

Ono što je jako važno kada izlazimo sa broda je da uzmemo karticu. To vam je lična karta dok ste na krstarenju, a vrlo je važno da, kad se vratite na brod, tu karticu vratite recepciji. Dok poslednji putnik ne preda karticu brod ne sme da krene.
Ujutro u 7 se oglase zvučnici (kukuriče petao), zatim muzika i obaveštenja. To je znak za ustajanje. Posle doručka uzimamo kartice sa recepcije i silazimo sa broda. Tu nas čekaju 4 autobusa sa brojevima 1- 4 što označava broj palube. Krećemo svi u isto vreme, stajemo na ista mesta i tako se već prvi dan svi upoznajemo. Posle ručka putnici mogu u jednoj sali da se zabavljaju, da uče ruske pesme, recitacije itd. Na brodu postoji i orkestar koji svira kad napuštamo luku, svi sa pristaništa nam mašu i mi njima. Šetamo palubama, gledamo lepote okoline, a uveče na poslednjoj palubi postoji bioskopska sala, kao i bar gde muzika svira do kasno u noć.
Jednog dana kad nismo plovili napravljena je predstava, venčanje jedne vrlo visoke devojke i niskog muškarca. Osoblje se maskiralo i pojavili su se iza broda kao Neptun . Mi smo sedeli na palubi kao publika. Bilo je zabave i uživo muzike ceo dan.

Osmog dana smo otišli u Moskvu gde smo ostali još jedan dan. Bilo je veoma lepo, ostala su neka poznanstva, fotografije i trajno sećanje.

U sledećoj priči naša korisnica iz doma za stare Lug evocira uspomene na posetu kanjonu Tare, kako ona kaže, najlepšem kanjonu na svetu.

Splavarenje kanjonom Tare

Iz Beograda sam sa grupom planinara krenula na splavarenje Tarom koje je počelo od mesta koje se zove Foča. Od Foče putujemo uzvodno do mesta koje se zove Levertara. Tu nalazimo splavare, balvane i ostalu opremu.

Kada dođe grupa od 10 osoba počinje sklapanje plovila. Balvani se spoje, u sredinu se stavi jedan sanduk, a oko njega klupe za sedenje. U taj sanduk stavljamo šatore i ostalu opremu za kampovanje. Kada se sve smesti i dobro uveže konopcima, ukrcavamo se i plovidba može da počne.

Reka Tara bistra, hladna, privlači pažnju, a lepote obe obale mame poglede svojim zelenilom. Gde pre okrenuti glavu? Lagano plovimo i uživamo. Za kratko vreme prolazimo ispod mosta koji je visoko iznad nas, a osećaj je veličanstven. Pijemo vodu iz reke nikad čistiju i ukusniju.

Dugo se plovi, a sa strane stižu izvori iz onog zelenila. Ponegde u vidu zavesa, zovu se cige. I tako lagano ulazimo u kanjon Tare. Polako postaje sve ozbiljnije, jer nailazimo na nemirnu vodu koju skeledžije teško savlađuju, ali vešto i uspešno. Mi smo svi u gumenim čizmama, povremeno su i balvani prekriveni bukovima, kako se zovu te nemirne vode. Mi se čvrsto držimo za konopce koji vezuju naše stvari i srećni smo ako nam voda ne uđe u čizme. Uzbudljivo, ali bez straha, na neki način to je doživljaj.

Sve je prolazno, pa i ti bukovi i nastaje opet mirna plovidba. Opet uživamo u prirodnim lepotama Tare- kako kažu, najlepšeg kanjona na svetu. Tako ploveći upijamo lepote. Bukova je bilo još i uvek iznova ih uspešno prođemo. Tako dolazimo do mesta gde se uliva Pliva i nastaje Drina. Sada je mirna plovidba, isto lepa, ali je reka druge boje i ne tako čista da bi pili vodu iz nje. Svejedno uživamo ploveći 4 dana i kampujući 3 noći.
Nažalost, sve ima kraj i iskrcavamo se u Foči. Šteta što te prirodne lepote ne mogu da se rečima opišu ili bar ja ne mogu bolje, ali ostaju u sećanju zauvek. Veoma je lepo putovati drumom i posmatrati reku i obale pune zelenila, veliko je uživanje, ali ko nije plovio kanjonom Tare, taj nije video Taru.