Tokom proteklih godina druženja i rada sa korisnicima doma Lug susretali smo se raznim životnim pričama i anegdotama, i žao nam je što ih nismo sačuvali. Da bi ih otrgli od zaborava, rešili smo da napravimo literarnu sekciju i da neke životne priče korisnika podelimo sa posetiocima doma Lug, naravno uz saglasnost autora istih. Nadamo se da će te uživati u njima.

 

 

Dolazak u dom

Posle prvih, veoma brojnih, prijatnih utisaka, red je došao na na razgledanje unutrašnjosti zgrade. Ono što smo videli ličilo je na jednu mini skockanu bolnicu koja to ustvari i jeste. Dosta svetla, široki hodnici, veliki holovi sa pogledom na brežuljkaste pejzaže Kosmaja, Bukulje i Rudnika, mogu biti izvanredni uslovi za žitelje trećeg doba i lečenje njihovih psiho-fizičkih bolesti.
Na kraju naše posete domu LUG valjalo se odlučiti. Odluka je bila kratka. “ Čvor je presečen” , što bi kazao Aleksandar Makedonski. Ostajem ovde, za sada, da nastavim život.
Adaptacija na uslove života u domu tekla je bezbolno, kako na emotivnom tako i na fizičkom planu. Organizacija rada u domu je izvanredna. Saradnja između lekara, sestara i ostalog osoblja, u funkcionalnom smislu, su deo tehnologije rada u medicini. Sve savršeno funkcioniše, pa se na momente čini kao da to usmerava neka nevidljiva ruka.
Odnos prema bolesnicima je topao i ljudski. Pažnje ima na svakom koraku. U lečenju je sve usmereno da se stara osoba osposobi da se pokreće bez tuđe pomoći i ostane fizički samostalna.
U Domu je veliki broj teških bolesnika, nepokretnih i bolesnika u kolicima. Kod mnogih vidite prazne poglede i jačanje straha od narednih dana. No, i pored toga, može se primetiti da su Bog i sudbina odredili da je trenutno rešenje, boravak u Domu, za njih najbolje rešenje. Ukupan kadar u domu je vrlo mlad. Za svaku je pohvalu njihovo domaće vaspitanje i divan odnos prema bolesnicima. Ono potiče iz ruralnog dela ovog kraja. Moralna vertikala koja se u toj sredini uspostavlja, karakterišu najplemenitije osobine srpskog naroda- ljubav, vera, saosećajnost i pomoć u nevolji.
Nove tekovine nauke omogućavaju da se ljudski život produži, čovek podmladi, a starost i bolest pobedi. U tom pogledu, osavremenjivanje mreže socijalno-medicinskih ustanova ima veliki značaj. Dom za stare u Kovačevcu više od jedne decenije, na razne načine, daje svoj doprinos vraćanju bolesnih u svoje živote.
Milun Ognjanović

U okviru literarne sekcije predstavljamo vam tekst u kome naša korisnica evocira uspomene na krstarenje Volgom i Donom. Tekst je potkrepljen i slikama koje nam je velikodušno ustupila.

USPOMENE SA KRSTARENjA VOLGOM I DONOM

Pored mnogih putovanja po celoj Evropi odlučila sam da osvežim sećanja na jednu plovidbu po Volgi i Donu. Sa jednom grupom provela sam 7 dana na Jalti. Tu smo proveli dane u odmaranju, šetnji i bez obaveza. Lepo mesto i okolina. Nakon 7 dana prevezli su nas u Rostov gde je bilo ukrcavanje četiri grupe. Prva grupa direktno iz Beograda, druga klasična tura Kijev, Moskva, Lenjingrad, treća grupa Kavkaz i mi četvrta grupa sa Jalte. Lep brod sa imenom Černiševski.
Plovili smo uvek noću, a preko dana razgledali gradove, crkve, muzeje i spomenike.

Ono što je jako važno kada izlazimo sa broda je da uzmemo karticu. To vam je lična karta dok ste na krstarenju, a vrlo je važno da, kad se vratite na brod, tu karticu vratite recepciji. Dok poslednji putnik ne preda karticu brod ne sme da krene.
Ujutro u 7 se oglase zvučnici (kukuriče petao), zatim muzika i obaveštenja. To je znak za ustajanje. Posle doručka uzimamo kartice sa recepcije i silazimo sa broda. Tu nas čekaju 4 autobusa sa brojevima 1- 4 što označava broj palube. Krećemo svi u isto vreme, stajemo na ista mesta i tako se već prvi dan svi upoznajemo. Posle ručka putnici mogu u jednoj sali da se zabavljaju, da uče ruske pesme, recitacije itd. Na brodu postoji i orkestar koji svira kad napuštamo luku, svi sa pristaništa nam mašu i mi njima. Šetamo palubama, gledamo lepote okoline, a uveče na poslednjoj palubi postoji bioskopska sala, kao i bar gde muzika svira do kasno u noć.
Jednog dana kad nismo plovili napravljena je predstava, venčanje jedne vrlo visoke devojke i niskog muškarca. Osoblje se maskiralo i pojavili su se iza broda kao Neptun . Mi smo sedeli na palubi kao publika. Bilo je zabave i uživo muzike ceo dan.

Osmog dana smo otišli u Moskvu gde smo ostali još jedan dan. Bilo je veoma lepo, ostala su neka poznanstva, fotografije i trajno sećanje.

U sledećoj priči naša korisnica iz doma za stare Lug evocira uspomene na posetu kanjonu Tare, kako ona kaže, najlepšem kanjonu na svetu.

Splavarenje kanjonom Tare

Iz Beograda sam sa grupom planinara krenula na splavarenje Tarom koje je počelo od mesta koje se zove Foča. Od Foče putujemo uzvodno do mesta koje se zove Levertara. Tu nalazimo splavare, balvane i ostalu opremu.

Kada dođe grupa od 10 osoba počinje sklapanje plovila. Balvani se spoje, u sredinu se stavi jedan sanduk, a oko njega klupe za sedenje. U taj sanduk stavljamo šatore i ostalu opremu za kampovanje. Kada se sve smesti i dobro uveže konopcima, ukrcavamo se i plovidba može da počne.

Reka Tara bistra, hladna, privlači pažnju, a lepote obe obale mame poglede svojim zelenilom. Gde pre okrenuti glavu? Lagano plovimo i uživamo. Za kratko vreme prolazimo ispod mosta koji je visoko iznad nas, a osećaj je veličanstven. Pijemo vodu iz reke nikad čistiju i ukusniju.

Dugo se plovi, a sa strane stižu izvori iz onog zelenila. Ponegde u vidu zavesa, zovu se cige. I tako lagano ulazimo u kanjon Tare. Polako postaje sve ozbiljnije, jer nailazimo na nemirnu vodu koju skeledžije teško savlađuju, ali vešto i uspešno. Mi smo svi u gumenim čizmama, povremeno su i balvani prekriveni bukovima, kako se zovu te nemirne vode. Mi se čvrsto držimo za konopce koji vezuju naše stvari i srećni smo ako nam voda ne uđe u čizme. Uzbudljivo, ali bez straha, na neki način to je doživljaj.

Sve je prolazno, pa i ti bukovi i nastaje opet mirna plovidba. Opet uživamo u prirodnim lepotama Tare- kako kažu, najlepšeg kanjona na svetu. Tako ploveći upijamo lepote. Bukova je bilo još i uvek iznova ih uspešno prođemo. Tako dolazimo do mesta gde se uliva Pliva i nastaje Drina. Sada je mirna plovidba, isto lepa, ali je reka druge boje i ne tako čista da bi pili vodu iz nje. Svejedno uživamo ploveći 4 dana i kampujući 3 noći.
Nažalost, sve ima kraj i iskrcavamo se u Foči. Šteta što te prirodne lepote ne mogu da se rečima opišu ili bar ja ne mogu bolje, ali ostaju u sećanju zauvek. Veoma je lepo putovati drumom i posmatrati reku i obale pune zelenila, veliko je uživanje, ali ko nije plovio kanjonom Tare, taj nije video Taru.

Save

Save

Show Buttons
Hide Buttons